PIŠE: Major Milivoje VUKSANOVIĆ
 
Na dan 14. decembra (1944), ujutro, došao je kod mene voj­voda Đujić sa komandant­ima korpusa, radi dogovora za dalji pokret. Odredili smo da se pokret nastavi u 10 sati, sa istim bor­benim rasporedom jedinica.
Nastalo je pitanje teških ra­nje­nika. Oni nisu bili sposobni ni da jašu konja, ni da se nose po ovom snežnom i ledenom vremenu. Os­ta­viti ih, nismo mogli. Dogovaramo se sa njihovim porodicama i sta­re­ši­nama, ali izlaza nema. Neki od bo­raca mi reče da među do­mo­bra­n­cima koji su bili na dva-tri ki­lometra istočno od Drežnika ima jedan podoficir koji me poznaje iz mira. Dođe mi misao da ga pozovem i da ispitam mogućnosti da li nam on može što pomoći. Poslah jednog meštanina da ga pozove.
Posle izvesnog vremena, on do­đe. Poznadoh ga. Bio je odličan po­do­ficir u miru. Sada je bio bled i drhtao je. Objasnih mu našu si­tu­a­ciju sa ranjenicima i upitah ga da li može da nam šta pomogne. Obe­ća da hoće i može, i dade mi časnu reč da će se on lično starati o nji­ma i organizovati sve da se ovi ra­nje­nici prebace u Slovenačku, gde smo mi tražili. Učini mi se da je bio sav srećan da nam ovu uslugu učini. Nisam mu verovao, ali ipak srdačno se zahvalih uz obećanje, ako ostanemo zžvi i ikad se sretnemo, da mu ovo dobročinstvo nikad neću zaboraviti. Porodice pristadoše, iako bez nade u uspeh, jer drugog izlaza nije bilo.
I zbilja, kratko vreme pošto smo mi stigli na Hrvatsko Pri­mo­rije, severno od Sušaka, dobih iz­veštaj od Komande Dobrovoljačkog korpusa u Postojni da su naši ra­njenici stigli i da su ih sme­stili u njihovu bolnicu. Docnije su, izlečeni, došli kod nas; danas se svi nalaze u emigraciji, zdravi i veseli. Ovaj domobranski podo­fi­cir izvrsio je časno svoju ulogu i ja sam mu doživotno zahvalan.
Krećemo u sledecem borbenom rasporedu: Marićev i Petrovački odred, pravcem Drežnik-Čatrnja-Korita-Uvala-Saborski; desna po­boč­nica 4. brigada, a leva po­boč­nica 3. brigada. Ostale je­di­ni­ce u glavnini
Vreme je oblačno i pada sitni suvi sneg. Mestimično je magla. Čim smo prišli selu Čatrnja, do­če­kali su nas partizani jakom vatrom. Prethodnica je izvršila juriš i zauzela selo. Partizani su se povukli ka selu Korita i na pre­dnju ivicu šume iznad sela, ot­vo­rili su strahovitu vatru i tukli brisani prostor ispred. Nekoliko naših pokušaja napada je odbijeno. Naređujem da sve automatsko oružje korpusa dođe na čelo. Čim je sti­glo, izvršio sam njihov raspored, naredio otvaranje vatre i pot­po­ma­ganja napada. Preko stotinu au­tomatskog oružja zasulo je parti­zan­ske položaje. Partizanska va­tra počela je da slabi, a naši prednji delovi da podilaze neprijatelj­skim položajima. Kada su prišli blizu, izvršili su juriš i upali u selo. Partizani su počeli da be­že u paničnom strahu. Mnogi su po­košeni ostali na terrenu, a ostatak se spasao u šumama Kapele. Oko puta smo prebrojali 28 parti­zanskih leševa. Mi smo imali samo nekoliko ranjenih boraca. Nare­dio sam da se leševi postave po­kraj puta kako bi nase jedinice i izbeglice dobile jači duh i moral.
Ulazimo u Kapelu. Do vrha Ka­pe­le put je uzan, strm i vrlo se teško penje. Od vrha put je proširen. Šuma je gusta i sačinjena od og­ro­mnih jela i bukvi, koje je pokrio de­beli pokrivač snega. Grane se ukrštaju iznad puta i ide se kao kroz beli kristalni tunel.
Prednji borački delovi odmiču brzo, ali zadnji jedva stižu. Borci idu dobro, ali su izbeglice malak­sale. Većina je slabo obučena, a mnogi su bosi. Mnogima je obuća propala ili se raskvasila i stegla, pa je ne mogu nazuti. Mnogi su noge zamotali krpama, pa izgledaju kao da nose krplje za sneg. Neki imaju otvorene rane na nogama. Deca pla­ču, a sa njima i majke, koje su ih sti­sle u naručje ili uprtile na leđa. Ali svi idu i svi se žure. Četnici im pomažu.
Školski nadzornik Voja ide sa nogama uvijenim u džakove, pa mu izgledaju kao panjevi. Rada Degori­cija i Nastasija Zavorović izgle­da­ju još gore. Stara gospođa Ra­šeta, kojoj je 80 godina, jedva se kreće, oslanjajući se na štap i unuke koji je drže sa strane. Ona stalno zastajkuje i odmara se.
Naš korpus je prešao Kapelu pre pada mraka, pa je još bilo do­bro. Međutim, ostale jedinice di­vi­zije su prelazile skoro celu noć i za njih je bilo strašno. Umor ih savladao, mraz ih probio do srži, a strah da ne zaostanu ili zalutaju, ili da ne budu napadnuti od parti­zana, oduzeo im svaku snagu. Kolona je isprekidana. Veza se održava raketama. Svetlost raketa se pre­liva kroz kristale snega i stvara veličanstven prizor. Ali ovo nikoga ne očarava. Neki psuju jer se boje da ih partizani ne otkriju i ne napadnu.
Sa čelom kolone ulazim u Sa­bo­rsko. Mesto je veliko i kuće su cele. Rešavam da sa korpusom pro­du­žim za Ličku Jasenicu, a ostale jedi­nice korpusa da zanoće ovde, u Saborskom. Ostavljam kurira sa nare­đenjem za jedinice koje nastu­paju, a ja produžavam sa korpusom. Do Jasenice ima 4-5 kilometara. Ovaj prostor mi je izgledao teži i duži nego ceo put od Drežnika dovde.
U Jasenici je bila jedna grupa partizana, koja nas dočeka vatrom, ali se brzo izgubi kad mi uđosmo u selo. Izvrših raspored jedinica za prenoćište i za obezbeđenje, a potom uđoh u kuću koju sam odredio za štab. Pored bogate vatre jedva se osuših i malo ugrejah.
Lička Jasenica je dosta veliko mesto sa čisto srpskim življem. Na­lazi se u jednoj uvali, opkoljena sa svih strana bregovima. Selo je četničko, ali je 1942. nastradao od partizana. Partizani su ubili pre­ko stotinu četnika iz ovog sela. Mno­gi domovi su pusti i zavijeni u crno. Narod nas je dočekao c odu­še­vljenem, tim pre što je sa nama bilo i nekoliko preživelih četni­ka iz ovog sela. Tu smo ostali jedan dan na odmoru.
Saborsko je, naprotiv, veliko i bogato hrvatsko selo. Interesan­tno je da su svi seljaci ili ustaše ili partizani. Selo je netaknuto i izgleda kao u miru. Kuće su pune stoke. Na tavanima se vide meso i sla­nina kako se suše. Narod je do­bro obučen i obuven, a kovčezi i or­ma­ni puni su razne robe. Trebalo je uporediti srpsku Ličku Jase­ni­cu i hrvatsko Saborsko, pa da se vi­di i oceni partizanski rad i nji­hova borba, koja je imala za cilj uništenje srpskog naroda. Ovakav je odnos između srpskih i hrvat­skih naselja u celoj Hrvatskoj.
Jedini namet koji smo im na­me­tnuli sada, bio je da nam daju krov i da nas nahrane za ovaj jedan dan našeg predaha tu. Mislim da su ovo gostoprimstvo dobro pružili, jer posle našeg napuštanja Sabo­rskog čuo sam kako se pojedinci hvale: „Ni manjeg mesta, ni lepšeg dočeka, od Saborskog, svi su pla­kali za nama kad smo odlazili“
Neka ovo nekoliko redaka se­ća­nja na ove teške i krvave dane na­pu­štanja naše otadžbine budu umesto voštanice na humkama vi­te­zova koji na putu naše Golgote po­ložiše živote.
 
Milivoje Vuksanović
Ekondido, Kalifornija, 1964.
 
(Srpske novine, glasilo OSČ “Ravna Gora“, Čikago, avgust 2015)
 
 
Četnička grupacija na čelu sa Đujićem povlačila se pravcem Pađane-Velika Popina-Srb-Dobroselo-Donji Lapac. Odatle su 10.prosinca 1944. nastavili kretanje pravcem Nebljusi-Skočaj-Zavalje, te pored Bihaća na pravac Ličko Petrovo Selo-Drežnik-Saborsko, da bi 21. prosinca stigli u Gacku dolinu. To je povlačenje organizirano uz podršku njemačkih vojnih faktora, kao i ustaških vlasti jer je Pavelić izdao 21. prosinca 1944. zapovijed kojom se omogućava Đujićevim četnicima siguran prolazak kroz Hrvatsku. U Gackoj dolini se Đujićevim četnicima pridružila i grupacija četnika iz gornje Like, pa su zajedno 26. prosinca 1944. nastavili povlačenje u pravcu Brlog-Žuta Lokva-Prokike, te preko Velebitana Krivi put, a odatle su se spustili u Novi i Bribir, krećuć i dalje pored Crikvenice i Bakra u Škrljevo.

Komentari  

#11 Nenad 09-10-2018 21:58
Isti cetnici su poubijali u Lugu obitelj koju su nasli u kuci i u Kapeli su odpeljali stare bolesne Matesu i Oca od mog zeta pokojnog Marke, morali su im nositi opljackanu robu iz Luyga i Kapele, , pa su ih poubijali na putu prema kebinoj strani , Ubijali su cetnici Saborcane, i pljackali svuda di su prolazili. a nema nigdje da je Pavelic izdao naredbu da ih se ne dira nego je bila naredba kod pavelica Ustase vi ste oti koji trebate znati sami sto treba radit Oruzje vam je u rukama a put pred vama i treba neprijatelje cistiti bez zapovjedanja dakle to je bila propaganda cetnicka i partizanska.koja se jos i danas siri da se Pavelica prikaze na sve drugacije nacine a ne u istini sto je bija a mi znamo da je u vecini Hrvatski narod bija uz Pavelica i svoju samostalnost to su povjesne istine koje su zapisane i jos i danas postoje oti dokumenti u amerilki koja je pozvala Pavelica da se skloni u ameriku a Pavelic im nije vjerovao posto su bili engleski saveznici, Cetnici su pljackali i ubijali isto kao i devedesetih sto su radili oni se ne mjenjaju nego su bjednici odkada se okote pa dok ne krepaju, Nikada tifuzari i poresvuceni cetnici nebi srusili mladi Hrvatsku drzavu NDH , nego su je srusile sile osovina u Jalti a to su Englezi i njihovi saveznici , koji su i devedesetih pokusali sacuvati veliku srbiju zvana Yu samo ovaj put nije bilo Hrvata izdaica sluga srbskih kao 1945. nego su svi branili samostalnost Hrvatske , a ipak kad ih se pobjedilo onda su tadasnji vladari im dali aboliciju zasto da bi se ipak doneklen pokazali da nisu bas veliki neprijatelji agresorima, To naj bolje znaju nasi Branitelji,koje i danas sude radi otih agresora cetnika,.
#12 Ivan 12-10-2018 21:00
Nenadeeee..., sile osovine nisu Englezi i njeni saveznici, već Njemačka i njeni saveznici.

Dodaj komentar

Security code
Osvježi