PIŠE: Major Milivoje VUKSANOVIĆ
Engleska verzija OVDJE
Održali smo sastanak radi dogovora za dalji pokret. Odredili smo da se pokret nastavi u 10 sati, sa istim bor­benim rasporedom jedinica.
Nastalo je pitanje teških ra­nje­nika. Oni nisu bili sposobni ni da jašu konja, ni da se nose po ovom snežnom i ledenom vremenu. Os­ta­viti ih, nismo mogli. Dogovaramo se sa njihovim porodicama i sta­re­ši­nama, ali izlaza nema. Neki od bo­raca mi reče da među do­mo­bra­n­cima koji su bili na dva-tri ki­lometra istočno od Drežnika ima jedan podoficir koji me poznaje iz mira. Dođe mi misao da ga pozovem i da ispitam mogućnosti da li nam on može što pomoći. Poslah jednog meštanina da ga pozove.
Posle izvesnog vremena, on do­đe. Poznadoh ga. Bio je odličan po­do­ficir u miru. Sada je bio bled i drhtao je. Objasnih mu našu si­tu­a­ciju sa ranjenicima i upitah ga da li može da nam šta pomogne. Obe­ća da hoće i može, i dade mi časnu reč da će se on lično starati o nji­ma i organizovati sve da se ovi ra­nje­nici prebace u Slovenačku, gde smo mi tražili. Učini mi se da je bio sav srećan da nam ovu uslugu učini. Nisam mu verovao, ali ipak srdačno se zahvalih uz obećanje, ako ostanemo živi i ikad se sretnemo, da mu ovo dobročinstvo nikad neću zaboraviti. Porodice pristadoše, iako bez nade u uspeh, jer drugog izlaza nije bilo.
I zbilja, kratko vreme pošto smo mi stigli na Hrvatsko Pri­mo­rije, severno od Sušaka, dobih iz­veštaj od Komande Dobrovoljačkog korpusa u Postojni da su naši ra­njenici stigli i da su ih sme­stili u njihovu bolnicu. Docnije su, izlečeni, došli kod nas; danas se svi nalaze u emigraciji, zdravi i veseli. Ovaj domobranski podo­fi­cir izvrsio je časno svoju ulogu i ja sam mu doživotno zahvalan.
Krećemo u sledecem borbenom rasporedu: Marićev i Petrovački odred, pravcem Drežnik-Čatrnja-Korita-Uvala-Saborski;četvrta brigada uz desnu liniju i treća brigada uz lijevu. Sve ostale jedinice ostale su uz glavninu.
Vreme je oblačno i pada sitni suvi sneg. Mestimično je magla. Čim smo prišli selu Čatrnja, do­če­kali su nas partizani jakom vatrom. Prethodnica je izvršila juriš i zauzela selo. Partizani su se povukli ka selu Korita i na pre­dnju ivicu šume iznad sela, ot­vo­rili su strahovitu vatru i tukli brisani prostor ispred. Nekoliko naših pokušaja napada je odbijeno. Naređujem da sve automatsko oružje korpusa dođe na čelo. Čim je sti­glo, izvršio sam njihov raspored, naredio otvaranje vatre i pot­po­ma­ganja napada. Preko stotinu au­tomatskog oružja zasulo je parti­zan­ske položaje. Partizanska va­tra počela je da slabi, a naši prednji delovi da podilaze neprijatelj­skim položajima. Kada su prišli blizu, izvršili su juriš i upali u selo. Partizani su počeli da be­že u paničnom strahu. Mnogi su po­košeni ostali na terrenu, a ostatak se spasao u šumama Kapele. Oko puta smo prebrojali 28 parti­zanskih leševa. Mi smo imali samo nekoliko ranjenih boraca. Nare­dio sam da se leševi postave po­kraj puta kako bi nase jedinice i izbeglice dobile jači duh i moral.
Ulazimo u Kapelu. Do vrha Ka­pe­le put je uzan, strm i vrlo se teško penje. Od vrha put je proširen. Šuma je gusta i sačinjena od og­ro­mnih jela i bukvi, koje je pokrio de­beli pokrivač snega. Grane se ukrštaju iznad puta i ide se kao kroz beli kristalni tunel.
Prednji borački delovi odmiču brzo, ali zadnji jedva stižu. Borci idu dobro, ali su izbeglice malak­sale. Većina je slabo obučena, a mnogi su bosi. Mnogima je obuća propala ili se raskvasila i stegla, pa je ne mogu nazuti. Mnogi su noge zamotali krpama, pa izgledaju kao da nose krplje za sneg. Neki imaju otvorene rane na nogama. Deca pla­ču, a sa njima i majke, koje su ih sti­sle u naručje ili uprtile na leđa. Ali svi idu i svi se žure. Četnici im pomažu.
Školski nadzornik Voja ide sa nogama uvijenim u džakove, pa mu izgledaju kao panjevi. Rada Degori­cija i Nastasija Zavorović izgle­da­ju još gore. Stara gospođa Ra­šeta, kojoj je 80 godina, jedva se kreće, oslanjajući se na štap i unuke koji je drže sa strane. Ona stalno zastajkuje i odmara se.
Naš korpus je prešao Kapelu pre pada mraka, pa je još bilo do­bro. Međutim, ostale jedinice di­vi­zije su prelazile skoro celu noć i za njih je bilo strašno. Umor ih savladao, mraz ih probio do srži, a strah da ne zaostanu ili zalutaju, ili da ne budu napadnuti od parti­zana, oduzeo im svaku snagu. Kolona je isprekidana. Veza se održava raketama. Svetlost raketa se pre­liva kroz kristale snega i stvara veličanstven prizor. Ali ovo nikoga ne očarava. Neki psuju jer se boje da ih partizani ne otkriju i ne napadnu.
Sa čelom kolone ulazim u Sa­bo­rsko. Mesto je veliko i kuće su cele. Rešavam da sa korpusom pro­du­žim za Ličku Jasenicu, a ostale jedi­nice korpusa da zanoće ovde, u Saborskom. Ostavljam kurira sa nare­đenjem za jedinice koje nastu­paju, a ja produžavam sa korpusom. Do Jasenice ima 4-5 kilometara. Ovaj prostor mi je izgledao teži i duži nego ceo put od Drežnika dovde.
U Jasenici je bila jedna grupa partizana, koja nas dočeka vatrom, ali se brzo izgubi kad mi uđosmo u selo. Izvrših raspored jedinica za prenoćište i za obezbeđenje, a potom uđoh u kuću koju sam odredio za štab. Pored bogate vatre jedva se osuših i malo ugrejah.
Lička Jasenica je dosta veliko mesto sa čisto srpskim življem. Na­lazi se u jednoj uvali, opkoljena sa svih strana bregovima. Selo je četničko, ali je 1942. nastradao od partizana. Partizani su ubili pre­ko stotinu četnika iz ovog sela. Mno­gi domovi su pusti i zavijeni u crno. Narod nas je dočekao c odu­še­vljenem, tim pre što je sa nama bilo i nekoliko preživelih četni­ka iz ovog sela. Tu smo ostali jedan dan na odmoru.
Saborsko je, naprotiv, veliko i bogato hrvatsko selo. Interesan­tno je da su svi seljaci ili ustaše ili partizani. Selo je netaknuto i izgleda kao u miru. Kuće su pune stoke. Na tavanima se vide meso i sla­nina kako se suše. Narod je do­bro obučen i obuven, a kovčezi i or­ma­ni puni su razne robe. Trebalo je uporediti srpsku Ličku Jase­ni­cu i hrvatsko Saborsko, pa da se vi­di i oceni partizanski rad i nji­hova borba, koja je imala za cilj uništenje srpskog naroda. Ovakav je odnos između srpskih i hrvat­skih naselja u celoj Hrvatskoj.
Jedini namet koji smo im na­me­tnuli sada, bio je da nam daju krov i da nas nahrane za ovaj jedan dan našeg predaha tu. Mislim da su ovo gostoprimstvo dobro pružili, jer posle našeg napuštanja Sabo­rskog čuo sam kako se pojedinci hvale: „Ni manjeg mesta, ni lepšeg dočeka, od Saborskog, ... “
Neka ovo nekoliko redaka se­ća­nja na ove teške i krvave dane na­pu­štanja naše otadžbine budu umesto voštanice na humkama vi­te­zova koji na putu naše Golgote po­ložiše živote.
 
Milivoje Vuksanović
Ekondido, Kalifornija, 1964.
 
(Srpske novine, glasilo OSČ “Ravna Gora“, Čikago, avgust 2015)
 
 
Četnička grupacija na čelu sa Đujićem povlačila se pravcem Pađane-Velika Popina-Srb-Dobroselo-Donji Lapac. Odatle su 10.prosinca 1944. nastavili kretanje pravcem Nebljusi-Skočaj-Zavalje, te pored Bihaća na pravac Ličko Petrovo Selo-Drežnik-Saborsko, da bi 21. prosinca stigli u Gacku dolinu. To je povlačenje organizirano uz podršku njemačkih vojnih faktora, kao i ustaških vlasti jer je Pavelić izdao 21. prosinca 1944. zapovijed kojom se omogućava Đujićevim četnicima siguran prolazak kroz Hrvatsku. U Gackoj dolini se Đujićevim četnicima pridružila i grupacija četnika iz gornje Like, pa su zajedno 26. prosinca 1944. nastavili povlačenje u pravcu Brlog-Žuta Lokva-Prokike, te preko Velebita u Krivi put, a odatle su se spustili u Novi i Bribir, krećuć i dalje pored Crikvenice i Bakra u Škrljevo.

You have no rights to post comments